Oko beskućnika vidi sve. Sve nauči, sve prođe. Postane kao radar. Beskućnik je u stanju primijetiti i najmanju sitnicu koju prije nikad ne bi opazio. Na autobusnoj stanici, vidim, stoji čovjek. Prilično je uredno obučen. Znam da je beskućnik. Stoji. Zamišljen je. Mislim si, stari moj, gotov si!
Otpušteni ekonomist Josip Šegota nije ni znao pišući svoju knjigu o strašnim danima koje je proveo kao zagrebački beskućnik, da će opisati sudbine svih onih kojima ulice danas postaju dom. Gubitak velikog dijela nacionalne ekonomije, masovna otpuštanja, egzodus, poluprazna Slavonija – svjedoče o teškomporazu hrvatskih političkih i gospodarskih eltia bez vizije i napretka. Šegotina ispovjed, baš kao nekad reprtaže Franje Fuisa sa zagrebačkih ulica kronika je našeg vremena jedne zemlje koja gubi sebe:
-Bila je hladna kišovita zima poslije Nove godine. Najavio mi se moj nekadašnji najbolji prijatelj. Došao je u Zagreb. Bio je veleposlanik. Dobro je uspio. Kaže da mora u Zagrebu čekati novi mandat. Bio sam sretan što ću ga vidjeti. Znamo sve jedan o drugome, ama baš sve. Njemu mogu sve reći. Bila je večer. Trebali smo se naći kod hotela Dubrovnik. Čekam ja. Kiša polako pada. Čekam ga gladan, izmučen i jadan. Dolazi on, skockan. Sve na njemu štima. Kako i ne bi, ipak je on veleposlanik. Nije to mala fora.
Onako gladan, kad smo se sreli, znam da mu mogu reći. Gladan sam, kupi mi nešto za jesti. Bio sam željan malo keksa, salame i sira, da se najedem. Mislio sam da će mi kupiti. Kaže mi da nema love. Velim mu, pa imaš valjda kartice. Veli mi da nema ni Diners, ni American karticu. Ništa, šutim. Zatečen sam. Nemam što reći. Odveo me kod Rubelja na ćevape. Priča mi da traži stan u najam. Rastali smo se. Bilo mi je teško, odjebo me.
Nikada me nije zvao k sebi doma. Zvao me da dođem pred Ministarstvo na Zrinjevcu. Dao mi je par hlača i nekoliko pari cipela. Dobro mi je to došlo, jer nisam imao. Pitam ga gdje je unajmio stan. Kaže negdje u gradu. Nije mi htio reći gdje, valjda se bojao da mu ne dođem doma dodijavati. Bio je udovac. Umrla mu žena; i nju sam dobro znao. Čak sam i neki lijek slao. Kad je umrla bio je već faca. Zamolio me da mu predam oglas u novine, smrtovnicu. Ja sam onda već bio u početku frke. Budala, bacio sam račun, pa je kasnije mislio da sam ga zajebo i više mu računao. Našao on sada, papčina, neku 20 godina mlađu od sebe.
Šta će, slava mu udarila u glavu! Idu oni po Zrinjevcu i maze se. U to vrijeme ja sam stanovao u Rakitju, u Caritasu. Čujem da se ženi. Oženio on tu. Kažem mu ja, pa kako da me nisi pozvao na svadbu? Barem pozvao! Ne bih ja išao. Znam da ne pripadam tamo. Kaže mi da je pozvao samo najuži krug.
Tako ja lutam. Toplo vrijeme, samo da ne pada kiša. Nađem se jedno prijepodne na Trgu. Slučajno vidim svog frenda veleposlanika sa svojom damom. Kupuju neke CD-e kod Kraljeva ulice. Vidi i on mene i kaže mi: Joso, bok. Ništa više. Da me bar pozvao na kavu. Ništa. Samo: Joso, bok.Nisam ih više gledao. Neka uživaju u svojoj sreći i blagostanju. Dugo sam stajao sa strane i razmišljao. Pogodilo me to. Jednom zgodom obećao mi je donijeti neki duhan. Dao mi je kutiju duhana. Bilo je to za mene puno. Veliki poklon. Zvao me i na doručak. Išao on i ona njegova. Usput se maze. Otišli smo u neku samoposlugu. Ona jede i govori kako je izvrsno. Mislim ja, kako ti to može biti izvrsno, ti onda nemaš pojma o kuhanju! Ulica me naučila.
Odmah sam skužio…Mislim u sebi, e moj prijatelju, papčino, kud si naletio. Slava ti udarila u glavu. Odjebat će ona tebe. Nisam se prevario. Odjebala ga je. Zbog nje je izgubio položaj. Sad se bori da se vrati. Kažem mu ja jednom, kako si se mogao tako sjebat? A šta da govorim, i ja sam se sjebo! Priča mi da je kupio stan. Negdje u Martićevoj. Nije me nikad zvao da dođem k njemu. A i ne treba. Kad netko živi normalnim životom, neke stvari su mu nepojmljive, glupe. Ne razmišlja o tome.
Prije puno godina vozio sam svoju majku u posjet jednoj ženi u starački dom u Selskoj. Na meni skupo odijelo, novčanik pun novaca. Vani automobil.Dok je mama pričala sa ženom, šećem po dvorištu i čekam je. Pristupi mi čovjek od nekih osamdeset godina. Pita me imam li cigaretu. Onda sam pušio opatiju. Pipam se po džepovima. Vidim,imam jednu cijelu kutiju. Vadim je iz džepa i dajem mu. Jadnik stao pa blenuo u mene. Sav drhti. Pita me, vi to meni? Da, uzmite cijelu kutiju. Jadnik je počeo trčati po dvorištu. Viče, dobio sam kutiju cigareta! Gledam ga i mislim, budalo, što skačeš. Mogao sam kupiti par šteka u ono vrijeme, a da ne osjetim; imao sam love. Prošlo je otad mnogo godina. Stojim na tramvajskoj stanici u Ilici i čekam tramvaj. Sumorna jesen, usrano vrijeme. Nemam kišobran. Sav mokar. Idem u Rakitje. Odjednom, ugledam kutiju cigareta. Columbo. Skoro cijela, fali u njoj možda dvije, tri. Sva mokra. Ne smijem otvarati jer će se raspasti. Trpam je u džep.
Nedostupna kuna
Kada sam došao u Rakitje, stavljam kutiju na radijator da se suši. Sada sam shvatio zašto je onaj stari onako letio i veselio se kutiji cigareta. Strastven sam pušač, a za cigarete nisam imao. Morao sam se nekako snalaziti. Nikada nisam, a i neću, nikoga pitati za cigaretu. Neću žicati. Čikove sam nekako skupio, ali mi je bio problem za papiriće. Nisam imao tu jebenu kunu za papiriće. Da, jednu kunu! Bila je za mene nedostupna.
Nakupim pun džep čikova, lijepo očistim, i evo duhana! Jednog popodneva išao sam u Katedralu. Ušao sam u crkvu, puna ljudi. Misa je već bila pri kraju. Ljudi pružaju jedni drugima ruke. Svećenik kaže: idite u miru…Izlazim. Prolazim kraj gostionice. Vani reklamni pano. Nude šta ima za jelo. Vidi, danas su fileki. Uh! Nekada sam išao na fileke, i to sam znao gdje su najbolji. Sada bih dao sve da mogu pojesti te jebene fileke, ali nemam. Idem dalje. Idem na Autobusni kolodvor, da ubijem vrijeme. Na Autobusnom kolodvoru silazim iz dvojke.
To je ona stara s velikim stepenicama, pa kad se starci penju gore, jedva uđu. Vidim, na zadnjoj stepenici leži jedna kuna. Saginjem se i grabim je. Idem na kiosk, kupujem papiriće. Fine, ljepljive, za 1 kunu. O, hvala ti, Bože, na toj kuni! Čikova imam, sad bar imam šta pušiti. Nekom prilikom kad sam skupljao čikove na tramvajskoj stanici na Zrinjevcu, pristupi mi jedan stariji gospodin i nudi me cigaretom. Nisam htio uzeti. Na silu mi gura, zapalite. Uzeo sam. Dok se nisam naučio, bilo je teže. Kasnije sam skužio gdje ima dobrih čikova. One velike zovemo pukovnici, a one male indijanci. Najbolje je na tramvajskoj stanici. Tamo ljudi puše, naiđe tramvaj i bace. Na autobusnoj nema jer dugo čekaju autobus, pa popuše. Dobro je i pred Traumom.
Nisam primao socijalu kao većina. Nikakve love, niotkuda. Morao sam se dovijati na sve načine da preživim. Neko vrijeme sam živio od Zdenca života, kod Kazališta. Tamo dolaze turisti. Vidim, bljeskaju unutra novci. Nema tu puno toga. Jednom sam ugledao dvije kune, bile su sa strane u vodi. Mislim, mogu to. Visok sam i imam dugačke ruke. Bilo je malo hladno. Skinem jaknu, zavrnem rukave i rukom zaronim u vodu. Izvadio sam te dvije kune. Ruka mi je mokra, a i košulja. Sve se cijedi.
Iza Prenoćišta je bilo nekih grmova. Odaberem jednu granu od nekih metar. U sobi sam je lijepo obradio, i van. Oni što sjede vani pitaju me što će mi to. Ja šutim, neću nikome reći. Nabavio sam i kaugume. Idem prema Zdencu i žvačem kaugume.
Pogledam, nešto se bljeska u vodi. Lova. Nije još nitko pokupio. Nabijem kaugumu na štap. Kauguma ljepljiva. Gurnem štap u vodu i nađem kovanicu. Novac se zalijepi na kaugumu. Izvlačim štap, a na vrhu lova.
Magnet isto lovi. Ne krupne, samo lipe. Najveća je od 50 lipa. S tim se nije moglo bogzna što, ali sam imao barem za papiriće, a mogao sam kupiti i kruha. Bio sam željan kruha. Finoga, mekanog, toplog kruha. U blizini je bila pekara. Imali su kruh iz kalupa. Tako se zvao. Pola je koštalo dvije kune. Kupim ja to, pa jedem onako vruć kruh po cesti, zamazanim rukama. Neka, barem sam se najeo finoga kruha.
Večerao najčešće nisam ništa. Nisam imao šta. Ako mi je ostalo kruha, onda sam ga sitno natrgao i u šalicu vode. Ako je bilo šećera, bilo je super. Pitao me moj cimer više puta, bio je krevet preko puta mene, kako možeš biti gladan, da ne jedeš? Gledam ga, pa mu kažem: a što mogu, moram. Može se biti gladan, čovjek se nauči na glad. Sada si mogu priuštiti nešto bolje. Jučer sam si u Mercatoru kupio talijanske kekse, 1 kilogram. Dobri su. Odlični. Namočim ih u šalicu, pa jedem. Ako ima mlijeka, super. Ako nema, dobra je i voda. Bila je nedjelja. Idem ujutro na doručak u Gundulićevu. Tramvajem broj 13, a onda poprijeko kod Kazališta. Obavezno prolazim pokraj Zdenca da vidim ima li kakve sitne love. Pogledam, nema ništa. Otišao sam na doručak. Kad sam se vraćao, za nekih pola sata, pogledam u Zdenac, a ono dva medvjeda. Bljeskaju se u vodi. Imao sam sreće, bili su na rubu. Sav ustreptao, zavrćem rukav i u vodu. Izvukao sam ih. Ne mogu opisati koliko sam bio sretan. Držim ih u ruci i gledam. Blistaju na suncu. Ja, koji sam nekad bio veliki gazda, davao svima, vozio skupa kola, sada blejim u tu siću.
Čaj. Što je čaj? Ništa, vruća voda i malo šećera. Bolji je ako se doda malo meda i limuna. Kipuća voda, unutra se stavi vrećica čaja, i to je to! Nekome će biti glupo, reći će da sam lud. Ne želim nikome da to prođe. Nisam imao niti čaja. Te jebene ,jeftine, vruće tekućine.
Oko beskućnika
Oko beskućnika vidi sve. Sve nauči, sve prođe. Postane kao radar. Beskućnik je u stanju primijetiti i najmanju sitnicu koju prije nikad ne bi opazio. Na autobusnoj stanici, vidim, stoji čovjek. Prilično je uredno obučen. Znam da je beskućnik. Stoji. Zamišljen je. Mislim si, stari moj, gotov si!
Nema povratka. Da, grad će te smjestiti, kao što je i mene, u neku barutanu, dobit ćeš za jesti toliko da ne krepaš, ali ništa više. Borim se, moram uspjeti, ali većina njih, na žalost, neće više nikada. Malo mi je falilo da i ja postanem alkić. Kroner. U moju sobu došao je neki čovjek. Imao je nogu u gipsu, opalio ga auto. Dugo je nosio taj gips. Po pričanju, vidim da ne laže. Imao je nekad familiju. Ženu, djecu, kuću, a sada je tu. Tako je i sa mnom. Mislio sam sve najbolje, a ono po mene sve najgore. Čuo sam da je nedavno umro. Umro, a gdje bi drugdje, nego na ulici. Na Kvatriću. Mislio je da će dobiti velike novce za odštetu, kupiti si neku kućicu. Ništa od toga. Dobro je zarađivao. Imao je svoj punkt. Prosio je nedjeljom pred crkvom u Maksimiru. Znao je nedjeljom skupiti i do 300 kuna. Ali to mu nije koristilo kad je, jadnik, sve zapio. Nije bio loš, ali kad je bio pijan, bolje je bilo maknuti se od njega.
Pokraj Prenoćišta je bio jedan mali dućan od Labuda. Držali su uglavnom praške, ali i alkohol. Tamo je jedna bombica koštala 5 kuna, a u dućanu skoro 10. Budući da je bio na štakama, teško se kretao. Čeka se osam sati da se otvori Labud. Bio sam s njim u sobi. Pošalje on mene ujutro po bombice za sebe i još jednog. Ja nosim, naravno, i sebi. Kupim ja te bombice u Labudu i trpam u džep da nitko ne vidi. Ako sazna upravitelj, najebo sam. Pijemo mi to fino u sobi i pušimo. Onako na prazan želudac, gladan, fino omami. Lupi. Pijem ja s njima neko vrijeme. Alkohol je najbolji sedativ. Smiruje najbolje. Ma kakva tableta! Ali brzo odvede u propast.
Vidim ja da sam počeo štrikat ujutro ako ne popijem tu jebenu bombicu. Jedne večeri oko deset sati, bila je zima, Pero i kompanija igraju belu. Cuga se njima. Bio je galantan, volio je platit. Pošalje on mene po bombice. Kamo, sve je zatvoreno?! Idem na Autobusni kolodvor. Kupim njima. Mislim, sebi neću. Ako nastavim, gotov sam, a i nemam love za cugu.
Išao sam na vlak. Žena će mi donijeti nešto za jelo. Donijela mi je štrudlu, to ću pojesti odmah u vlaku. I jedan veliki zagrebački. I njega sam pojeo u vlaku. Našao sam prazno mjesto, i žderem to onako halapljivo, jer za 10 minuta sam u Zagrebu. Kad se vozim vlakom, uvijek zujim da nađem kakvu jebenu flašu. Na stanici još jednu. Žena me zove da za Veliku Gospu idemo na proštenje u Vukovinu. Autom. Kupila je auto. Shvaća i ona da je počinjena greška. Bolje se živjelo kad sam ja vodio poslove. Ali puno mi znači već to da imam čisti veš, a donosi mi i hranu. Ne mogu jesti ono iz pučke. Neki put pojedem, ali mi ne ide. Kako uvijek moram lajati, tako sam jednom izvalio da mi ta klopa ne valja. Drukeri su me drukali. Gospodin upravitelj me na hodniku ispovjedio. Šta mogu, ne trpi me. A i to me zabole! Prije nego što sam izašao, traži me jedan da mu zamotam cigaretu. Nemam papirića, kažem mu. Stvarno nisam imao. Moram kupiti, zamotat ću ti kad se vratim.
Smije se on i vadi iz džepa papiriće. Zamotao sam mu. Smije se. Jadan, puko je. Prije nije bio takav. Strpali ga u ludaru, a kud će s njime?! Vratio se natrag još gori. Nafilali ga tabletama, pa sad tumara okolo ko robot. Nema nikoga da mu da savjet, da mu pomogne. Gotov je. U prvo vrijeme čovjek nasjedne jer nije navikao na život ulice. Popuši fore. Kasnije, ili očvrsne i oporavi se, ili propadne zauvijek.
Nikad se ne zna kad će jadnik popizdit i izvrijeđat koga. Bio sam jako dobar s jednim iz Prenoćišta. Skupa smo šetali i pričali. Budaletina se napila i izvrijeđala me tri puta. Zadnji put mu više nisam mogao oprostiti. Više ne pričamo, ali smo ostali korektni.( Knjiga „Beskućnik“ J. Šegote, prema kojoj je nastao ovaj feljton, može se naručiti izravno od nakladnika: Naklada Pavičić, tel. (01) 66 01 993, e mail: [email protected], ili: www.naklada-pavicic.hr, po cijeni od 85,50 kn).
