Jedan postariji čovjek razgovara sa mnom i kaže mi da ima puni radni staž, ali mu je penzija mala. Još je nekako živio dok mu je žena bila živa. Jednu su penziju davali za režije, a jedna je bila za život. Sada je udovac, ne može živjeti od mirovine i jebe majku svima zašto je radio
Hrvatska – koja sve više postaje zemlja Trećeg svijeta, ekonomski izmučena, sa satotinama tisuća blokiranih, otpuštenih, nepoznatim brojem deložiranih, uspješno prati jezive svjetske trendove masovnog siromašenja i stvaranja goleme koncentracije bogatstava u rukama sve manje pojedinaca.
Kako je živjeti na cesti, boriti se za komad kruha, lutati po ledenim zagrebačkim kišama i snijegu vjerno je opisao otpušteni ekonomist Josip Šegota koji je pet godina živio na zagrebačkim ulicama…
-Nemam više rodbine, prijatelja, znanaca. Nitko me nije pitao da li trebam kakvu pomoć. Nisu se čak udostojali da me pozovu kući na kavu. Nitko me nije pitao da li sam gladan. Baš nitko!
Jednom davno sam gledao američki film. Sjećam se, zvao se “Tanka crvena linija”. Radilo se o tome da li će čovjek u najtežim trenucima ostati normalan ili poludjeti. Ja sam opstao. Hvala bogu, izdržao sam. Iako mi nije jasno kako sam izdržao prvu godinu da ne puknem. Ona mi je bila najteža. Tukla me neimaština, glad, samoća.
Kuća tako blizu, na dohvat ruke, a ipak daleko. S beskućnicima nikada nemojte biti suviše prisni. Nikad se ne zna kad će prolupati. Vide, svjesni su gdje su i da su ostali bez svega, pa popizde. Ako ste bolesni, nemate komu reći da vam skuha finu juhicu. Čaja nema, a i tko bi vam ga dao?! Ležite u krevetu i cvilite. Kad vam je najteže, sami ste. Oni kraj vas vam ne mogu pomoći jer su u istim govnima kao i vi. Ako je baš frka, dođe Hitna, smjeste vas u bolnicu, ali to nije to.
Umirući
Jedne godine pred Božić, donijeli u moju sobu, i to baš na moj krevet, nekog umirućeg jadnika. Dovezla ga Hitna. Nisu znali kuda s njime. Jadnik se sav upišo i usro, pun rana. Nitko ga tu ne previja. Siromah je zaudarao da mi se povraćalo. Nakon par dana su ga otpremili. Ne znam kamo, ali sigurno ne na neko fino mjesto. Krepat će negdje tako upišan. Bio kod nas neki Dalmatinac, iz Šibenika. Jadan, bolestan. Noge mu natekle ko baloni. Nije htio ići k doktoru. Bilo je ljeto. Sjedimo mi tako vani, kad on kaže: moji su otišli na more. Koji tvoji? Pa ti nemaš nikoga, ko ni ja. Nema ga više. Vjerojatno je umro.
Tako sam ja u ljeto 2002. postao beskućnik. Bila je nedjelja poslijepodne, lijep dan. Osmi mjesec. Osvanuo ja na Trgu kralja Tomislava, bez igdje ičega. Nemam cigareta, niti love, ništa. Bratić mi stanuje na početku Branimirove. Otišao sam malo do njega. Samac je, ima stan. Ali šta ću zajebavat čovjeka svojim problemima?! Rekao mi je jednom kad sam bio kod njega: “čuvaj svu dokumentaciju, trebat će ti”. To mi sada dobro dođe.
Nisam bio dugo kod njega. Tražio sam ga par cigareta, dao mi je. Dobro da sam prije izvadio uputnicu za Prenoćište, bez nje ne bih mogao ništa. Slutio sam da će biti neka pizdarija. Dolazim. Dugačka staza od ulaza. Ispred na klupama sjede ljudi. Neke znam već od ranije. Dežuran je bio portir Štef. Stara arogantna bezobrazna mrcina. Radi njega sam kasnije najebo. Bio on bezobrazan s nama. Tolerirao je to upravitelj neko vrijeme, a kad mu je dopizdio, dobio je nogu. Pa, bilo je već i vrijeme, mislio sam tad. Dajem papir, vodi me u sobu. To neću nikad zaboraviti. Bili su to počeci moje patnje. Osmica. Krevet na kat, praznina sa strane. Bojim se da ne padnem dole kad zaspim. Soba bijedna i turobna. Nemam šta jesti, a ni novaca da nešto kupim. Tu je počela moja petogodišnja beskućnička patnja.
Najradije bih plakao
Ne može se opisati taj osjećaj jada i bespomoćnosti. Ležim gore na krevetu i razmišljam. Najradije bih zaplakao. Ni sam ne znam kako sam zaspao. Doručka nema. Nastalo je za mene novo doba. Borba za život. Dobio sam i uputnicu za hranu. Ručak se dijelio u pučkoj kuhinji u Branimirovoj. Čekalo se na ulici oko sat vremena. Nakupilo nas se puno. Bilo je dobro dok je bilo lijepo vrijeme, ali kad je padala kiša, zajebano. U blizini se gradio hotel, na mjestu gdje je nekad bila tvornica Kraš, pa su tramvajsku stanicu stavili baš ispred pučke kuhinje. Ljudi idu na tramvaj. Ulaze, izlaze. Jedan im jebe majku, kaže zašto su baš tu nasrali stanicu? Kaj me moraju svi gledati da sam propao?
Neki ljudi zastajkuju i pitaju kaj se tu dijeli, a kad čuju, odmahuju glavom i odlaze. Znala je biti dugačka repina ljudi. Jedan postariji čovjek razgovara sa mnom i kaže mi da ima puni radni staž, ali mu je penzija mala. Još je nekako živio dok mu je žena bila živa. Jednu su penziju davali za režije, a jedna je bila za život. Sada je udovac, ne može živjeti od mirovine i jebe majku svima zašto je radio. Neki ljudi zastajkuju i pitaju kaj se tu dijeli, a kad čuju, odmahuju glavom i odlaze. Znala je biti dugačka repina ljudi. Hrana nije baš bogzna šta. Neke splačine. Neki nose van. To su oni koji imaju svoje stanove. Mi, ostala marva, žderemo tamo. Bože sačuvaj! Čeka se dugo u redu. Dobije se neko varivo i frtalj kruha. Koji puta zna biti i konzerva voća. Ma, sve u svemu, ništa! Imaju stolove. Nisam nikada mogao sve pojesti. Jedino što mi je valjalo, to je bio kruh. Najgore je bilo kad je bio neki cušpajz sa rezanim kobasicama. To smo zvali žetoni. Nekada su bile i cijele kobasice kuhane. Za večeru ništa. Skužio sam foru. Kada su bile kobasice ili nešto slično, najbolje je bilo doći među zadnjima. Što će oni s kobasicama? Onda dijele ostatak. Tako sam imao večeru.
Doručak u Gundulićevoj
Beskućnici u Zagrebu mogu jesti na više mjesta. Ja sam išao na doručak u Gundulićevu. To drže časne sestre svetog Vinka. Sveti Vinko je bio zaštitnik sirotinje. Neki put zna biti dobro, a neki put baš ništa. Imaju one tu samostan, pa daju što im ostane od jela. Točno se osjeti saft od filane paprike, pa unutra strpaju koječega i to je to. Jednom me jedan pitao što sam danas jeo. Kažem mu da ne znam. Kako ne znaš? Ne znam, kad je unutra nabacano svega. Ima tu mrkve, krumpira, svačega..
Sjećam se, bila je nedjelja. Išao sam, kao i uvijek, na doručak u Gundulićevu. Uvijek jedna te ista ekipa. Za doručak je bila hladetina. Ne može se reći, stvarno je bila super. Ali di ćeš ujutro, na prazan želudac, jesti hladetinu? Ne ide to! Dali su i repete. Požderao sam dvije kocke, baš mi je pasalo. Već dugo nisam tako dobro pojeo.
Neko vrijeme išao sam u pučku kuhinju na Sveti Duh. To drže fratri. Uz ručak daju uvijek sireve i kobasice, pa mi je to dobro došlo za večeru. Tako je nekad bilo. Kako je sad, ne znam, jer ne idem više tamo. Čujem da su se i oni pokvarili.Na Duhu je bio problem što za ručak napune zdjelu i mora se sve požderati. To je zato da nemaju zajebancije s napojem. Nisu ni oni ludi. Nek marva sve poždere. Ali ne mogu, nisam zvijer. Snalaze se ljudi svakako. Neki sa sobom nose plastične posude pa prelijevaju. Ja sam to isto radio jedno vrijeme, pa kasnije bacim vani. Znali su mi natrpati punu zdjelu pilećih vratova. Fuj, to nisam mogao!
Nisam imao taj napoj kud preliti pa sam sve to utrpao u sebe. Jer ako se ne pojede sve i vrati nešto u posudi, onaj što dijeli zapamti te i nema više dolaska! Treba se naviknuti na taj napoj. Ajde, grah im je bio donekle dobar. Jedna mi gospođa kaže da ju boli želudac. Kako neće? I mene frče. Tako i mene uhvatila frka. Muka mi je, oblio me znoj. Preko puta je lijepo uređena gostionica. Molim da me puste na zahod, ali ne daju. Ne znam kud ću. U gaće neću. U blizini je sporedna ulica, automobili parkirani ukoso. Odložim torbu i uletim između dva automobila. Nije to bilo obično sranje. Izletjela iz mene sama tekućina, cijela lokva.
Pranje veša
Veš smo prali sami u Prenoćištu. Svako je imao plastičnu kantu. Ja nemam čime kupit kantu. Otišao sam u Super Konzum i molim prodavačicu.
Dala mi je malu kantu, od jedno 5 litara, od sira. Kada je navečer bilo kupanje, bilo je tople vode. Stavim ja prašak u kantu i vruće vode, a unutra posrane gaće. Ostavio sam to tako namočeno da stoji do sutra. Drugi dan sam trljao sapunom dok nisu bile bijele ko snijeg. Isto sam tako radio s ostalim vešom. Želio sam biti uredan. Makar sam bio beskućnik. Počeo sam s pučkom kuhinjom. Kako smo je zvali na Duhu. Roba je većinom bila donirana iz Austrije. Tko nosi van, dobije puno više. Ja sam molio svoju socijalnu radnicu da mi da potvrdu da mogu i ja nositi van. Ali molim je da mi da za tri člana, kao da nosim za cijelu obitelj. Bila je dobra, dala mi je, ali me upozorila da ne prodajem robu. Rekao sam neću, i nisam. Neki su prodavali.
Išao sam svaki dan na Duh po hranu, nosio sam za van. Jedini sam ja iz Prenoćišta nosio van. Neki su išli tamo jesti. Nedjeljom nisu radili. Ako se ne dođe par dana, gubi se pravo. Hrana se dijelila oko jedan sat. Nabavio sam plastičnu kantu s poklopcem. Nabavio sam crvenu torbu. Tako ja naprtim tu torbu s kantom, pa u 12 sati na tramvaj i na Duh. Znao se stvoriti povelik red. Čekam ja u redu svaki dan i guram se. Dobivao sam puno priloga. Jogurta, pudinga, keksa. Svega. Ormar mi je uvijek bio pun hrane. Nikada nisam nikome ništa prodao. Dijelio sam.
Petkom je obično bio grah. Bilo je bolje nego u Branimirovoj. Puno bolje. Naravno da nisam mogao sve sam pojesti, pa sam dao da iz kante i drugi jedu. Ljudi ko ljudi! Kad su se nažderali, nisu ni kantu oprali, pa sam morao prati sam. Jednom zgodom dođe mi portir. Veli, o, evo ekonoma! U meni se opet probudila nada. Možda uspijem. Ako budem zdrav i dobijem posao, riješit ću sve. Ovako ne mogu.
Užas u Crvenom Križu
Kaže se, kada te prijatelji iznevjere, za pomoć se obrati neznancu. U blizini je Mercator. Ispred je klupa i voda. Bilo je ljeto. Ja i jedan iz Prenoćišta otišli smo tamo, sjeli na klupu i pričamo. Bilo je 11 sati navečer. Ja kažem, idemo da ne zakasnimo. Ulaz je do ponoći. Ako zakasnimo, ostat ćemo vani. Došli mi pred Prenoćište, a tamo neko komešanje. Okolo su stanovi, a rulja je galamila. Onaj arogantni portir Štef, sve je najurio ko ovce u salu za gledanje televizije. Idem ja u sobu po duhan da savijem još jednu cigaretu. Toliko je još vremena bilo do ponoći. Došao ja u hodnik, a ta me životinja od portira počela naguravati. Mislim si, ako sam već propao i bijedan sam, nećeš me još i ti tu naguravati! Najveća greška mi je bila što sam pozvao policiju. Nisam smio. Došla policija. Dvojica. Jedan krupan. Pitam ja njega kako bi vama bilo da ja sada vas počnem naguravati? Otišli oni. To je bilo u petak. U ponedjeljak je došao upravitelj i zove me odmah u svoj ured. Normalno, kod njega se stoji. Kaže on meni: ti ćeš meni zvati policiju?! Javi se svojoj socijalnoj radnici.
Javio sam se, šta ću. Moram. Tamo me je već čekala uputnica za Crveni križ. Sve je bilo gotovo. Išao sam se okolo žaliti, ali ništa od toga. Nitko me neće ni saslušati. Baš sam se donekle sredio, kad ono – van. Morao sam van isti dan do ponoći. Ako ne odem sam, portir točno u 0.0 zove murju i ona me lijepo isprati do izlaza, pa kud onda. Imao sam dosta stvari. Idem do kontejnera.
Našao sam neku kartonsku kutiju i špage. Vadim stvari iz ormara i trpam u kutiju. Vežem špagom. Molio sam portira da mi skuha kavu. Nije htio. Odlazim. Kutija u jednoj ruci, a u drugoj još stvari. Odrastao sam u centru grada; ta baraka mi je uvijek upadala u oči. Na njoj crveni križ. Sjećam se, uvijek sam se pitao što je tamo. Nikada nisam prilazio. Nalazi se pored hotela Esplanade. Ni u snu nisam mislio da ću tamo završiti. Kasnije sam saznao da su tu baraku izgradili još Nijemci u Drugom svjetskom ratu. Još uvijek je in. Švabe ko Švabe! Solidno su to napravili da ona i dan danas stoji. Nisu oni ko naši da sve popale, pa za par godina sve ode u p. m. Pol pokradu, a ostalo sfušaju i sjebu.
Tu se može i prespavati ako se plati. Ali bolje ne. Spavanje je tada bilo 35 kuna. Meni je plaćalo Ministarstvo. Hvala im, ali bolje bi bilo da nisam spao na njihovu milost. Bilo im je jednostavnije da plate nego da se pozabave sa mnom i riješe moj slučaj. Mogli su, ali nisu.
Došao ja u Crveni križ sa uputnicom. Primio me portir Max. Zvijer. Uzima moj papir. Kaže mi, ajde na kupanje. Šutim. Sada sam nitko i ništa. Za tu životinju nema vi. Mi smo svi za njega stoka. Vodi me u jednu sobu. Gledam, mislim da sanjam. Soba otprilike šest sa šest. Sa svake strane po četiri kreveta. Nema ormara. Bijednici drže svoju robu po kutijama ispod kreveta. Soba oblijepljena lamperijom; u zidove pozabijani čavli i puna soba govana. Vise stvari na sve strane. Baraka ima plinsko grijanje tako da tople vode ima uvijek. Veš peremo sami. Ma koji kurčev veš!
To su prnje.Gledam jednoga, veš pere u lavabou. Nema čepa. Nabio komad papira, napravio bublu i tako začepio rupu da mu voda ne izađe. I drlja tu svoje dronjke. To sam i ja radio. Ako tko ima kakve bolje stvari, to ukradu. I kad idem na zahod moram nositi dokumente da mi ih netko ne popali. Ako sam prao veš, morao sam čekati dok se ne osuši da mi netko ne popali.
Zove me portir Max. Vodi me otraga u neku prostoriju punu robe. Dao mi neke gaće, pierre cardin, pitaj boga od koga su bile! Kaže mi da te obučem, i još neke stvari.
Za doručak se nema gdje sjesti. A i ne treba! Što će propaloj marvi pristojan stol za jelo. Svako jutro isto. Komad kruha. Friški je, dobar. Na njemu namazana pašteta. Uz to čaj. Ovisilo je ko ga je kuho. Neki put je bio bez šećera. To smo zvali crnački znoj. To bi još bilo dobro, ali u 9 sati nas tjeraju van. Kuda? Na ulicu. Bilo je dobro ljeti. Ali došla je sumorna jesen. Kiša lije ko iz kabla. Stojimo na vratima. Gledamo i razmišljamo kuda.
Vožnja bez cilja
A moramo van. Idem u Glavnu poštu na šaltere da dođem k sebi, a onda u tramvaj i vožnja po gradu. Kiša lije. Ulijećem u tramvaj. Leden, ne grije. Idem van, čekam drugi. Taj je dobar, toplo je. Vozim se bez cilja, samo da ubijem vrijeme. Vozim se od Črnomerca do Dubrave, pa opet natrag. Tako unedogled. Najbolje su za vožnju bile stare dvojke. Tamo sam mogao lijepo nasloniti ruku. Kartu, naravno, nisam imao. Tko bi mi je dao?
Na ručak sam išao u Branimirovu. Nisam više mogao na Duh jer nisam imao gdje držati stvari. Bila su to najteža vremena za mene. Došlo mi je da više nisam mogao izdržati. Kažem jednome, ja ne mogu više! Idem si naručit Hitnu pa nek me voze u Jankomir u ludaru. Tamo ću se bar najesti. Kaže on meni, jesi li lud? Pa izaći ćeš otamo još gori kad te nafilaju tabletama. Dobro da sam ga poslušao.
Pred Križem ima Tobaco shop. Radi non stop. Jedne nedjelje srećem tamo svog prijatelja iz ekonomske škole, Borisa. Stanuje blizu. Bilo je rano jutro, išao je kupiti bombicu. Znam ga od prije i da je jedno vrijeme cugao. Nešto mi fufla. Pitam ga, koji ti je k…, nisi se valjda već nalokal? On mi onako fuflavo objašnjava da ima rak. Operiran je. Odrezali su mu pol jezika i izvadili komad čeljusti.Jadnik. Mislim si, ipak je meni dobro, kako god bilo. Šta bi bilo da sam u ovoj svojoj situaciji još najebo ko on. Hvata me jeza. Sjeli smo u park. On je imao cigarete, ja ne. Pušimo i pričamo. Sjećamo se svega što smo radili kad smo bili mladi. Proveo sam s njim kratko vrijeme, ali nam je bilo lijepo. Nisam ga kasnije više vidio. Neki dan sam prolazio kroz Haulikovu. Znam gdje stanuje. Srećem nekog čovjeka. Pitam ga jel zna Borisa. Veli da zna. Pitam ga jel još živ. Veli da je. Bilo mi je drago.
(Knjiga „Beskućnik“ J. Šegote, prema kojoj je nastao ovaj feljton, može se naručiti izravno od nakladnika: Naklada Pavičić, tel. (01) 66 01 993, e mail: [email protected], ili: www.naklada-pavicic.hr, po cijeni od 85,50 kn)